Motivacija za izradu kognitivnih zadataka – uloga samopouzdanja i muzike
Kiša Radić (2001)
učenica 4. razreda Šeste beogradske gimnazije, Beograd
Mentorke:
Katarina Stekić, studentkinja master studija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Milica Skočajić, master, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Istraživanja su pokazala da muzika ima uticaj na samopouzdanje, blagostanje i emocije ljudi. Samopouzdanje kao takvo veoma je bitno za normalan razvoj osobe, kao i za sva dostignuća i suočavanja sa stresnim životnim situacijama. Neka od ranijih istraživanja ukazuju na to da muzički ukusi iskazuju različite stavove i vrednosti i da variraju kod svake osobe. Istraživanja upućuju i na to da muzika ispunjava nekoliko važnih funkcija: olakšava dosadu, ublažava napetost, manipuliše osećanjima, poboljšava koncentraciju kao i motivaciju za postizanje veoma važnih ličnih i akademskih ciljeva. U našem istraživanju ispitujemo na koji način samopouzdanje i preferirana muzika utiču na motivaciju pri rešavanju kognitivnih zadataka – anagrama. Na početku je ispitanicima dato da sukcesivno rešavaju pet anagrama za koje imaju neograničeno vreme, nakon čega im je mereno generalno samopouzdanje pomoću Rosenbergovog upitnika. Na osnovu prosečnog skora na ovom upitniku, ispitanici su raspoređeni u grupu sa nižim ili grupu sa višim samopouzdanjem i u eksperimentalnoj i u kontrolnoj grupi. Na osnovu vremena provedenog u radu na poslednjem anagramu koji je nerešiv, merena je motivacija ispitanika. Bilo je ukupno 60 ispitanika, polaznika IS Petnica i studenata Filozofskog fakulteta, od kojih je prvih 31 činilo eksperimentalnu grupu a ostatak kontrolnu grupu. Tokom rada na anagramima, ispitanicima iz eksperimentalne grupe je puštena muzika po njihovom izboru. Rezultati su pokazali da nema glavnog efekta samopouzdanja, kao ni glavnog efekta muzike, dok interakcija ovih faktora takođe izostaje. Međutim, kada se svi ispitanici izjednače po nivou samopouzdanja, dobije se statistički značajna razlika između eksperimentalne grupe koja je slušala muziku i kontrolne grupe koja je anagrame rešavala u tišini. Zaključak ovog istraživanja je da preferirana muzika može uticati na povećanje motivacije pri rešavanju ovakvih tipova kognitivnih zadataka.
Autobiografska sećanja na detinjstvo: Šta čini sećanja upečatljivim
Lena Nojić (2001)
učenica 4. razreda Valjevske gimnazije, Valjevo
Mentorke:
Katarina Stekić, studentkinja master studija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Milica Skočajić, master, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Sara Petrović, studentkinja master studija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
U radu je prikazano proučavanje pojma upečatljivih sećanja iz detinjstva kao sećanja na događaje koji su živopisnije i detaljnije zapamćeni od nekih drugih pod uticajem samog sadržaja događaja koji se pamti. U prethodnim istraživanjima pojedine pojave su proučavane sa pretpostavkom da utiču ili ne utiču na zadržavanje događaja u našem sećanju – lični značaj za pojedinca, jače emocionalne reakcije, kao i to da li je događaj jednistven ili ponavljan. Bez pretpostvaki o tome na kakve ćemo faktore naići, baveći se opisima sećanja, cilj našeg istraživanja bio je da razumemo koji aspekti sećanja su našim učesnicima važni. Uzorak je predstavljalo 10 učesnika oba pola, uzrasta od 15 do 20 godina. Učesnici su samostalno opisivali po jedno upečatljivo sećanje iz tri perioda detinjstva, kao i to kako su se osećali tokom opisa i zašto misle da su odabrali baš to sećanje da opišu. Analizirajući opisana sećanja, uočile smo da su učesnici češće pamtili događaje koji su se desili jednom, pre nego one koju su se više puta ponovili tokom života učesnika (prvi dan vrtića/škole, rođenje/smrt bliske osobe, dobijanje određenog poklona). Ukoliko opisuju ponovljene događaje, to su događaji koji izazivaju snažne emocionalne reakcije kod naših učesnika (košmar koji je sanjan više puta, neprijatno proslavljanje praznika, provođene vremena sa prijateljima koji su učesniku/ci veoma dragi). Najveći broj sećanja koja su naveli naši učesnici su upamćena i opisana kao pozitivna, dok su najređe opisana sećanja ona koja sa sobom ne nose snažne i izdiferencirane emocije. Međutim, kada iz ove perspektive govore o svojim sećanjima, učesnici se često osećaju nostalgično. Teme koje su se najčešće pojavljivale pri prisećanju na događaje bile su o identitetu ili ličnim promenama (suočavanje sa strahovima iz događaja, menjanje stava o događaju), o ljudima koji su ih tada ljudi okruživali (odrasle osobe, pored roditelja, koje su bila važne, bliski prijatelji), o nečemu što je uticalo na njihov lični razvoj (uspesi ili padovi koji su ohrabrivali ili plašili) i koja su im iskustva su im značila (sticanje dragih predmeta, važnih prijateljstava). Opažajući upečatljiva sećanja, uspeli smo da, kao i ranija istraživanja, ukažemo na sadržaj upečatljivih sećanja, a time što smo analizirale čitave opise sećanja kvalitativnom metodom, naš doprinos se ogleda i u pružanju i bogatijeg uvida u pojedine faktore upečatljivosti.
Očekivanje dece predškolskog uzrasta o početku prvog razreda osnovne škole
Milica Babić (2001)
učenica 4. razreda Ekonomsko-trgovinske škole Kula, Kula
Mentorke:
Milica Skočajić, master, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Sara Petrović, studentkinja master studija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Naše istraživanje bavi se uverenjima i stavovima predškolaca o prelasku u osnovnu školu. Predškolci su deca koja se nalaze u pripremnom predškolskom programu, odnosno programu pripreme za polazak u osnovnu školu. Deca u Republici Srbiji uzrasta od 5 i po do 6 i po godina u obavezi su da upišu predškolski program. Prethodna istraživanja ukazuju na to da su očekivanja predškolaca od polaska u prvi razred uglavnom pozitivna. Istraživanje je kvalitativno, a tehnika prikupljanja podataka bila je fokus grupa. Odabrali smo fokus grupu zbog toga što su deca otvorenija u razgovoru i mogu međusobno da komuniciraju što nam omogućava uvid u emocije i mišljenja koja izražavaju spontano u svom okruženju. Istraživanje smo sproveli u predškoskoj ustanovi “Bambi” u Kuli. Imali smo 10 ispitanika, od toga 5 dečaka i 5 devojčica. Naši podaci potvrđuju ranije nalaze o pozitivnim očekivanjima dece od polaska u školu (uzbuđenje, radost). Doprinos našeg istraživanja ogleda se u analizi sadržaja o kojem deca najčešće govore. Deca izrazito dobro poznaju pravila ponašanja u školi (disciplina, odnos sa učiteljicom), što je u skladu sa programom u kojem se trenutno nalaze. Pored pravila ponašanja, imaju detaljno znanje o kaznama koje prate nedozvoljena ponašanja (ukor, jedan iz vladanja, upisivanje u dnevnik). Ovo nam govori da se škola percipira kao različita u odnosu na predškolsko najviše u domenu discipline i kažnjavanja. Najvredniji izvor informacija je predškolski program (vaspitačica) ali i starija braća i sestra – najsloženija znanja o tome šta ih u školi čeka imala su deca čija braća i sestre su đaci. Buduća istraživanja mogla bi da se orijentišu ka detaljnijem ispitivanju ambivalentnih emocija – deci nije strano da, pored iščekivanja i uzbuđenja povodom polaska u prvi razred, izraze i neke vrste straha od nepoznatog ili straha upravo od školskih kazni koje im izgledaju značajno ozbiljnije od kazni sa kojima se sada susreću.
Rezervisano: Mladi u Srbiji o koncertima klasične muzike
Mina Đorđević (2001) učenica 4. razreda Devete gimnazije "Mihajlo Petrović Alas", Beograd Mentorstvo: Milica Skočajić, master, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu Sara Petrović, studentkinja master studija, Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu
Podaci o kulturnim navikama populacije u Srbiji ukazuju na to da relativno mali broj ljudi voli ili posećuje koncerte klasične muzike – preko dve trećine ispitivanih osoba nikada nije posetilo ovakve koncerte, a tek četvrtina se izjašnjava da voli klasičnu muziku. Klasička muzika je tradicionalno bila dostupna samo jednom sloju stanovništva, a koncertne dvorane kakve poznajemo danas, grade se tek početkom 19. veka. Poslednjih godina se u Srbiji javlja trend održavanja koncerata klasične muzike u drugačijim, otvorenim ambijentima i to sa medijskom propraćenošću. Cilj istraživanja bio je da saznamo kako mladi u Srbiji vide koncerte klasične muzike u dvoranama, kome su oni namenjeni i da li se ova mišljenja kada govorimo o koncertima u otvorenim ambijentima, menjaju. Podatke smo prikupljali kroz dve fokus-grupe, koje su se sastojale od mladih ljudi (od 15 do 18 godina) oba pola, sa i bez muzičkog obrazovanja. Materijal smo analizirale tematskom analizom: izdvajale smo aspekte koji su našim učesnicima važni i interpretirale ih u skladu sa njihovim iskustvima i postojećom literaturom u ovom polju. Ranija istraživanja fokus su stavljala na motivisanost posetilaca, dok smo mi u našem istraživanju uočile sledeće teme: osećaj ”neadekvatnosti”, daleka ili arbitrarna pravila, kao i dostupnost koncerata. Naši ispitanici kao primarnu osobinu koncerata klasične muzike navodili su koncertne dvorane i atmosferu koju su opisivali kao njima daleku i nedostupnu (”uštogljenu” i ”formalnu”). Posetioce zamišljaju ”stare i fensi ljude u odelima” koji su, naspram toga kako naši učesnici vide sebe, ”kulturniji ” i koji poseduju ”veličinu”, ”status” i ”obrazovanje”. Atmosfera na koncertima na otvorenom bila je ”opuštenija” i ”energičnija ”, a ”opterećujuća” i ”obavezujuća” pravila brisala su se menjanjem ambijenta i izlaženjem iz institucionalizovanih okvira. Ipak, iako se uočava pozitivan stav prema koncertima na otvorenom, mladi smatraju da je tradicionalnim koncertima ipak svojstven ”viši nivo” obrazovanja posetilaca ali i kvaliteta muzike.