Should I stay or should I go?: Kako se maturanti gimnazija odlučuju za studiranje u Srbiji ili inostranstvu
Matej Bojić (2002) učenik 4. razreda Prve beogradske gimnazije, Beograd Mentorstvo: Anja Mrkobrada, studentkinja master studija psihologije, Filozofski fakultet u Beogradu
Odluka o studijama ne obuhvata samo pitanje šta će učenik ili učenica upisati, već i gde. Mladi danas žive 0u svetu u kome je mogućnost mobilnosti veća nego ikada, zbog čega su se i povećale mogućnosti za školovanje u inostranstvu. Odluka o fakultetu koji će neko pohađati je proces koji započinje mnogo pre donošenja same odluke o upisu, i može imati dugoročne posledice jer može uticati na karijeru, prijateljstva, i zadovoljstvo životom, ali i jer uključuje velika finansijska odricanja i čest pritisak roditelja. Primaran cilj ovog istraživanja jeste da saznamo iskustva i razmišljanja maturanata prilikom odlučivanja u kojoj će državi studirati, kao i koji su razlozi i motivi uticali na odluku upisa studija u inostranstvu ili Srbiji. Takođe, kroz odgovore ispitanika smo, posredno, želeli da saznamo i kakvo je njihovo mišljenje o sistemima obrazovanja u Srbiji i inostranstvu. Mnoga istraživanja na slične teme sprovedena su u drugim zemljama, ali ne i u Srbiji koja ima vrlo specifičan mentalitet i još uvek na mnogim poljima oseća posledice nedavne istorije. Istraživanje je kvalitativno i sprovedena je onlajn fokus grupa. Fokus grupu činilo je šestoro beogradskih gimnazijalaca, od kojih su troje bili učenici koji nameravaju da studiraju u Srbiji, a troje onih koji nameravaju da studiraju u inostranstvu. Motivi i razlozi koji su uticali na njihovu odluku često su se poklapali sa onima iz prethodnih istraživanja u drugim zemljama, ali u ovom istraživanju, pored upliva trenutnih pandemijskih okolnosti pri odlučivanju za zemlju studija, izdvajaju se motivi poput želje za većom slobodom kreiranja svog studijskog programa (koji krući i “zastareli” program visokog obrazovanja u Srbiji ne nudi), kao i želja da se u nekom trenutku izvesno napusti Srbija, zbog nemogućnosti pronalaženja adekvatnog posla i sistema vrednosti koji ne “ceni” znanje. Svi ispitanici smatraju da je sistem visokog obrazovanja u Srbiji zadovoljavajući, ali predlažu da se on poboljša promenom „zastarelog gradiva“, većom slobodom učenika da kroje svoj studijski program i uključivanjem više praktične nastave. Buduća istraživanja bi mogla obuhvati ispitanike iz drugih gradova u Srbiji i učenike srednjih stručnih škola.
Ima li pilota u avionu? Krosgeneracijsko istraživanje o pogledu na nove tehnologije, na primeru self-drive automobila
Sofija Kostić (2003) učenica 3. razreda Prve beogradske gimnazije, Beograd Mentorstvo: Teodora Smiljanić, studentkinja master studija antropologije, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu Miloš Ničić, Fakultet političkih nauka, Univerzitet u Beogradu
Sa razvojem nauke, posebno poslednjih decenija, nove tehnologije dobijaju sve veći uticaj u našim životima, koji u budućnosti može da postane samo još prisutniji, što čini veliki broj ljudi uplašenim od ovakvih tehnoloških otkrića. Ova vrsta straha je postala toliko ispoljena prethodnih godina, da je čak dobila svoje posebno ime – tehnofobija. Tema ovog rada se odnosi konkretno na self-drive automobile koji predstavljaju odličan primer na kome se može ispitati odnos različitim generacijama prema novim tehnologijama. Glavni cilj istraživanja je da ispitamo da li pripadnost različitim generacijama utiče na njihova viđenja, ali i na znanje o modernim tehnologijama, kao i o self-drive automobilima. Takođe ispitujemo i pojavu tehnofobije, i njenu izraženost po generacijama i po polovima. Istraživanje je kvalitativnog tipa, dok su podaci sakupljeni putem četiri fokus grupe od po troje ispitanika, održane putem Zoom platforme, koje su trajale po oko sat vremena. Ispitanike su činili pripadnici četiri različite generacije: generacija Z (rođeni 1995- 2011), milenijalci (rođeni 1981-1994), generacija X (rođeni 1965-1980) i bejbi bumeri (rođeni 1946-1964). U ovom istraživanju pokazalo se da je glavni faktor koji utiče na mišljenje o self-drive automobilima i novim tehnologijama uopšte pripadnost različitim generacijama. Generacija milenijalaca je pokazala najnegativniji odnos prema modernim tehnologijama, ističući udobnost koju nam one donose kao isključivo negativnu stvar, dok generacija Z najdiferenciranije vidi sve moguće probleme vezane za self-drive automobile. Sa druge strane, dve starije generacije, generacija X i bejbi bumeri, govore o udobnosti kao najvećoj prednosti razvoja tehnologije i ne vide negativne aspekte uvođenja self-drive automobila u naše društvo. Ono što je kod rezultata ovog istraživanja posebno interesantno jeste činjenica da su dve mlađe generacije, od kojih se najpre očekuje da imaju pozitivan stav prema tehnologiji, značajno više govorile o njenim manama, dok su starije generacije pričale gotovo isključivo o pozitivnim stranama ovog napretka. Buduća istraživanja na ovu temu bi mogla da se fokusiraju na odnos generacija specifično prema veštačkoj inteligenciji, sa obzirom na činjenicu da je to jedna od značajnih tema koje su samo dotaknute u toku razgovora, ali o kojima se nije više govorilo.
Dečji pogled na krivicu i kršenje pravila
Teodora Mašković Đeri (2002) učenica 4. razreda Šeste beogradske gimnazije, Beograd Mentorstvo: Milica Skočajić, studentkinja doktorskih studija psihologije, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu
Deca počinju da razumeju složene emocije već u preoperacionalnom periodu (2-7. godine). Tada počinju da razvijaju osećaj za krivicu koja se javlja zbog kršenja pravila, počinju da uviđaju razliku između ,,dobrog” i ,,lošeg” ponašanja, da posmatraju svet iz tuđe perspektive. Cilj ovog istraživanja bio je da uvidimo na koji način deca razumeju tuđi osećaj krivice i nepravdu. Istraživanje je kvalitativno, a tehnika prikupljanja podataka bila je polu-strukturisani intervju. Intervjui su rađeni uživo sa četvoro četvorogodišnjaka i šestoro sedmogodišnjaka uz obavezan informisani pristanak roditelja i poštovanje mera. Deca su slušala četiri kratke priče propraćene crtežima likova i pitanjima kako se osećaju likovi u priči (glavni ,,počinilac” nepravde, likovi kojim je naneta nepravda) i šta je ,,dobro”, a šta ,,loše” ponašanje.Učesnici nisu imali poteškoće u razumevanju pitanja. Dobijeni podaci obrađeni su tematskom analizom. Analizom su uočene sledeće teme: razumevanje pravila lepog ponašanja; komentarisanje posledica, “logično je, ali nije fer”, kontekstualno razmišljanje. Učesnici vrlo lako prepoznaju šta je ,,lepo” ponašanje i šta je ,,zabranjeno” zbog uticaja socijalnog okruženja, međutim teško im je da procene da li se “počinilac” dela oseća loše zbog svog postupka ili zato što je njihovo nepravedno ponašanje izazvalo negativne emocije kod druge osobe. Takođe, prave razliku između postupaka koji su ispravni i onih koji su uz to i uviđavni ili ljubazni prema drugima.. Kada prave paralele sa privatnim životom, sude o tim situacijama kao apstraktnim i hipotetičkim, već znaju i očekuju kako oni ili ukućani mogu da se osećaju / reaguju, imajući u vidu ranija iskustva. Ovo istraživanje ukazuje na kvalitativne doživljaje dece suočene sa moralnim odlukama. Istraživanje je pokazalo da umeju da prepoznaju šta je ,,lepo” ponašanje, a šta ne kao i da prepoznaju da se osoba ne oseća lepo kada povredi nekoga. Kroz određene komentare učesnika može se videti razlika među uzrastima, tako da bi buduća istraživanja mogla više da se fokusiraju na uzrasnim razlikama uz fokus na ispitivanje kvalitativnih karakteristika.
Zlostavljanje u sportu: Kako ritmičke gimnastičerke doživljavaju ponašanje svojih trenerica prema njima
Milica Stijačić (2001) učenica 4. razreda Šeste beogradske gimnazije, Beograd Mentorstvo: Sara Petrović, studentkinja master studija roda, Centralno evropski univerzitet, Budimpešta/Beč Milica Skočajić, studentkinja doktorskih studija psihologije, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu
Osetljiva tema zlostavljanja i uznemiravanja je jedna od nepošteno sakrivenih stavki sportske kulture. Emocionalno zlostavljanje i uznemiravanje u sportu javlja se od strane trenera na tri načina: kroz fizičko zlostavljanje, verbalno zlostavljanje ili uskraćivanje pažnje i podrške tj. ignorisanje. Cilj ovog istraživanja bio je da ukaže na to kako ritmičke gimnastičarke doživljavaju ponašanje svojih trenerica prema njima. Ono nam govori i koje je mišljenje gimnastičarki o tome koliko odnos trener-vežbač utiče na njihovu motivisanost i uspeh na trenengu i takmičenju, ali i na private aspekte života, samopouzdanje ili sliku o sebi. Istraživanje je kvalitativno, tehnika prikupljanja podataka bila je polustrukturisani intervju, obavljen sa 4 učesnice uzrasta od 15 do 22 godine koje su se profesionalno bavile ritmičkom gimnastikom i imaju iskustva sa odnosom trener-vežbač. Podaci su obrađeni tehnikama tematske analize. U ovom istraživanju izdvojile su se tri krupne teme: intenzitet odnosa sa trenericom, lični doživljaji zlostavljanja i komentarisanje telesne težine. Učesnice su govorile o intenzivnom odnosu sa trenericom koji je pun emocija i koji im je izuzetno bitan. Vežbačice su iskazale da raspoloženje trenera direktno utiče na njihovo raspoloženje, motivisanost i uspeh. U slučaju negativnog raspoloženja trenerica, govorile su da osećaju strah od njihove osude i reakcija, nepoverenje, napetost. Ispitanice su pričale i o lošoj slici koju imaju o svom izgledu i o smanjenom samopouzdanju jer se tema telesne težine neretko javlja kroz zlostavljanje i omalovažavanje od strane trenerica. Ovakva vrsta istraživanja otvara prostor za diskusiju o bolnim temama za mnoge sportiste i sportiskinje.
