Pisanjem rada zaokružujemo svoje istraživanje na neku temu i pakujemo rezultate i zaključke do kojih smo došli tim istraživanjem u formu u kojoj ih možemo predstaviti određenoj publici. Formalan naučni stil je nešto što se stiče i uvežbava upravo – pisanjem. Pored opštepoznatih epiteta koji idu uz takav stil pisanja, poput konciznosti, preciznosti, nedvosmilesnosti, jasnoće, postoje i neka pravila koja se vezuju uz pojedine naučne discipline, kao i striktne smernice, najčešće tehničke prirode, ali opet, važne, koje propisuju različiti časopisi, izdavači ili organizatori konferencija na kojima predstavljamo svoje radove.
Pre nego što sa pisanjem počnemo, važno je da sagledamo opšta pravila i smernice koje su nam zadate i da razumemo za koju čitalačku publiku pišemo, te da joj prilagodimo način pisanja i terminologiju, ali čuvajući se nepotrebnog pojednostavljivanja i skretanja u banalizaciju. Zatim je potrebno da pripremimo materijal i nacrt na osnovu kojeg ćemo napisati rad. Pod pripremom materijala podrazumeva se sakupljanje, pregledanje i istraživanje literature koja je neposredno vezana sa temom našeg istraživanja i koja će nam poslužiti za pisanje, pripremanje rezultata na osnovu kojih smo doneli zaključke i na osnovu kojih sređujemo beleške koje smo napravili tokom samog istraživanja. Pod pravljenjem nacrta se podrazumeva da jasno i koncizno formulišemo problem, odnosno istraživačko pitanje na koje smo odgovarali, da damo radni naslov, definišemo celine od kojih će se rad sastojati i da grubo definišemo sadržaj svake od tih celina.
Istraživački radovi se tipično sastoje od sledećih delova: naslov, uvod, materijal i metode, rezultati, diskusija, zaključak, literatura, sažetak (u Petničkim sveskama osim sažetka na srpskom, piše se i nešto širi rezime na engleskom jeziku).
Treba da se potrudimo da naslov koji dajemo svom radu bude precizan i nedvosmislen, da u potpunosti odgovara sadržaju rada, a da pri tome ne bude glomazan.
Uvod služi da se čitaoci upoznaju sa tematikom kojom se bavimo i da im se pruži pregledna osnova za razumevanje problema koji u radu obrađujemo. U uvodu se može dati i pregled prethodnih istraživanja na koja se naše istraživanje oslanja ili na koja se direktno nadovezuje. U ovom poglavlju treba uvesti stručnije termine, koji nisu poznati široj čitalačkoj publici, kao i sve termine koje koristimo u neuobičajenom, za naš rad karakterističnom značenju. Na kraju ove celine treba da bude jasno istaknut i obrazložen cilj istraživanja o kome pišemo.
Na osnovu informacija koje iznosimo u poglavlju materijal i metode, trebalo bi da bilo ko može da ponovi sve procedure koje smo mi izveli i da na osnovu toga dobije (gotovo) iste rezultate. Takođe, u obavezi smo da opišemo sve modifikacije nekih opštih protokola koje smo napravili. Za Petničke sveske je karakteristično da se na početku ove celine iznese koncizan i sažet nacrt istraživanja, da odmah na početku bude jasno šta je urađeno i zbog čega, a da se potom detaljno i precizno opisuju pojedinačne metode i procedure koje su izvedene.
Rezultati i diskusija predstavljaju ključne dve celine svakog rada. One se eventualno mogu spojiti u jednu celinu, ukoliko je tako jednostavnije za čitanje i praćenje, ili ako tako nalaže dizajn istraživanja. U svakom slučaju, rezultate moramo jasno i precizno izneti u tekstu, u kome ćemo se pozvati na odgovarajuće grafičke i tabelarne prikaze. Drugim rečima, ovo poglavlje ne sme da se sastoji od niza nabacanih grafika i tabela. U diskusiji treba da prokomentarišemo dobijene rezultate (a ne samo da ih ponovo navedemo) i to kako se oni uklapaju u opštu sliku o problemu koji je istraživan, u odnosu na relevantnu i aktuelnu literaturu iz oblasti. Ukoliko je potrebno, rezultate možemo da razmotrimo i u kontekstu korišćenih metoda i procedura, karakteristika materijala i građe, uslova istraživanja i drugih faktora koji su mogli da utiču na njih.
U zaključku rada dajemo odgovore na pitanja koja smo otvorili u uvodu, imajući u vidu dobijene i prethodno izdiskutovane rezultate, a ne opšte i od ranije (iz literature) poznate stvari koje se tiču problema koji smo istraživali. Na kraju ovog poglavlja, ukoliko se to nameće na osnovu rezultata koje smo dobili, možemo dati predloge za modifikaciju istraživanja, odnosno sugerisati smer daljih istraživanja koja bi na naše mogla da se nadovežu.
Navođenje literature, odnosno, referenciranje, je nešto što nam najčešće neprirodno i teško pada kada počinjemo da pišemo, ali vremenom postaje rutinski deo posla. Pre svega, pravilno referenciranje pomaže da se jasno istakne ono što smo mi uradili, da čitalac ne bi stekao pogrešan utisak da ništa o čemu pišemo nije naše. Bitno je da, navodeći jasno iz čijeg smo rada preuzeli neke podatke, ideje ili delove teksta, jasno stavimo do znanja čitaocima da je to nečija tuđa, a ne naša intelektalna svojina. Ukoliko nešto preuzmemo iz tuđeg rada, a ne navedemo izvor, to se smatra plagijarizmom. Citate treba da navodimo u osnovnom tekstu, a na kraju treba da damo kompletnu listu svih korišćenih izvora. Na izvore se najčešće pozivamo u uvodu, materijalu i metodama i diskusiji. Postoji više stilova citiranja, i uvek treba da proverimo kojeg stila i konkretnih paravila se pridržava časopis za koji pripremamo rad (pogledati uputstvo za navođenje literature u Petničkim sveskama na kraju teksta).
Iako se obično nalazi na početku rada, sažetak pišemo na samom kraju, kada smo već napisali sve ostale celine. U njemu treba da bude iznet kratak i jasan pregled svih bitnih informacija iz rada. Sažetak generalno služi da se čitaoci brzo upute u sadržaj rada i da se eventualno zainteresuju da ga pročitaju u celosti. (U Petničkim sveskama, rezime na engleskom je jedina informacija o vašem istraživanju na tom jeziku, pa je poželjno da bude nešto opširniji od sažetka na srpskom jeziku, kao i da se u njemu pozovete na najvažnije grafičke prikaze, koji upravo zbog toga treba da imaju dvojezičnu legendu.)
Na kraju, ako se naše istraživanje ne uklapa u ovakvu šemu prikazivanja, ne moramo je na silu nametati. Bitno je samo da glavni deo rada (uvod, prikaz istraživanja, rezultati i diskusija i zaključak) bude celovito, jasno i razložno predstavljen, a može biti organizovan i na neki drugačiji način koji je adekvatniji za naše istraživanje.
Tehničke propozicije za pripremu radova za Petničke sveske
Radovi se pripremaju u .doc (.docx) formatu.
Petničke sveske se izdaju na srpskom jeziku, uz sažetke na engleskom jeziku, na latinici, pa je potrebno da sav materijal bude pripremljen na latiničnom pismu.
Sažetak na srpskom jeziku ne bi trebalo da prelazi 200 reči, iz tehničkih razloga, dok je poželjno da rezime na engleskom jeziku bude nešto duži. Pored rezimea, potrebno je dati i naslov na engleskom jeziku. U rezimeu na engleskom se može pozivati na najvažnije izvore i grafičke i tabelarne prikaze.
Svaki grafik, slika, šema, fotografija, mora da ima legendu na srpskom i na engleskom jeziku. Pored toga što ćete ih ubaciti na odgovarajuće mesto u radu, potrebno je da ih pošaljete i kao zasebne fajlove, u nekom vektorskom formatu, a rasterske slike u dovoljno visokoj rezoluciji (300 dpi za širinu 14 cm, najbolje u TIF formatu). Svi grafički prilozi se, bez obzira na tip, označavaju kao „slika“ odnosno „figure“ i numerišu se redom, jedinstveno kroz ceo rad. Tabele koje su deo članka treba navesti iz osnovnog teksta, nikako ih ne ubacivati kao slike, i njih treba posebno numerisati. Kada su u pitanju jednačine, numerišu se samo one na koje se eksplicitno poziva u tekstu.
Uraditi samo ona formatiranja teksta koja su bitna za sadržaj, kao što je recimo pisanje imena vrsta i rodova različitih organizama u kurzivu.
Podaci o polazniku koje je potrebno staviti u rad su: ime i prezime, u zagradi godina rođenja, mesto stanovanja, pun naziv škole i razred (u vreme kada je započeo ciklus seminara u okviru kojeg je rad realizovan).
Podaci o mentoru koje je potreno staviti u rad su: ime i prezime, titula i puna afilijacija.
Litaratura se u Petničkim sveskama navodi prema modifikovanom Harvardskom stilu citiranja (autor i godina).
U tekstu se na odgovarajućim mestima u zagradama navode kratki citati koji sadrže prezimena autora (ukoliko ih ima do dva) ili prezime prvog autora i oznaku „et al.“ (ukoliko ih ima više od dva) i godina publikovanja izvora koji se navodi.
Evo primera: (Mitchell i Thomson 2017), (Troy 2015), (Mitchel 2017b), (Mitchel et al. 2017).
Sve reference koje se pojavljuju u tekstu moraju biti navedene u listi na kraju. Lista se organizuje abecedno, po prezimenu (prvog) autora. Ukoliko se navodi više radova jednog autora, oni se slažu hronološki po godini publikovanja.
Evo primera za navođenje najčešćih tipova izvora u listi referenci:
Knjiga:
Mitchell J. A., Thomson M. 2017. A guide to citation. Treće izdanje. London: London Publishings
Poglavlje u knjizi:
Troy B. N. 2015. Harvard citation rules U A guide to citation rules (ur. S. T. Williams). New York: NY Publishers, str. 34-89.
Rad u časopisu:
Mitchell J. A. 2017a. How citation changed the research world. The Mendeley, 62 (9): 70.
Autorizovan materijal na sajtu:
Mitchell J. A. 2017b. How and when to reference. Dostupno na: https://www.howandwhentoreference.com/ (Pristupljeno: 25. marta 2020)
Disertacija i slični nepublikovani materijali:
Mićić B. 2015. Uticaj fluoksetina i klozapina na parvalbumin-pozitivne interneurone u prečeonoj kori pacova hronično izlaganih stresu socijalne izolacije. Master rad. Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu, Studentski trg 16, 11000 Beograd
U spisku literature separator između pojedinih segmenata reference je tačka, a ne zarez.
Prateći i vezivni tekst u referencama je na srpskom, tj. jeziku na kom je napisan članak, a ne na jeziku na kojem je pisan sadržaj na koji se referenca odnosi (dakle: ur., str., U, a ne Ed., p., In).