Psihologija

Rade Milaković (2004), Banja Luka, 4. razred, Elektrotehnička škola „Nikola Tesla”, Banja Luka

Mentor:
Micić Mihajlo, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

U filozofiji morala, utilitarizam predstavlja teoriju u kojoj se moralnost radnje zasniva isključivo na njenim posledicama, tj. uticaju na opštu dobrobit. U centru istraživanja psihologije individualnih razlika pri moralnom odlučivanju se tradicionalno koriste dileme sa žrtvovanjem. Ekološka validnost ovakvih dilema je osporavana, te autori postavljaju pitanje da li je jednodimenzionalna koncepcija utilitarizma nastala na temelju odgovora u ovakvim dilemama dovoljna da obuhvati čitav spektar utilitarizma. Autori Oksfordske skale predlažu postojanje dve dimenzije utilitarizma – prva dimenzija je nepristrasno dobročinstvo, koje nam govori o nepristrasnosti između blagostanja nama bliskih i nepoznatih ljudi, dok je druga instrumentalna šteta – za koju autori smatraju da je jedina bila obuhvaćena pomenutim dilemama, i prema kojoj je moralno načiniti štetu nevinim ljudima radi povećanja opštog blagostanja. Cilj ovog istraživanja bio je validirati skalu na srpskom jeziku, te prema preporukama autora istražiti povezanosti dimenzija utilitarizma sa tragedijama zajedničkog dobra, u kojima se dilema nalazi između odluka kratkoročne dobiti individue, ali dugoročnog gubitka većeg broja ljudi, i odluka koje smanjuju kratkoročnu dobit, ali povećavaju dugoročnu. U istraživanju je učestvovalo 238 ispitanika, koji su popunjavali Oksfordsku skalu, dve vrste dilema i pitanje za proveru konvergentne validnosti, kao i dve vrste dilema zajedničkog dobra. Prevedena skala je imala očekivanu faktorsku strukturu, pokazala zadovoljavajuće metrijske karakteristike i konvergentnu validnost. Tragedije zajedničkog dobra u kojima rizikujemo ljudske živote nisu pokazale statistički značajnu povezanost ni sa jednom od dimenzija utilitarizma, dok je činjenje utilitarističih dela na dilemama vezanih za životnu sredinu pokazalo pozitivnu povezanost sa obe dimenzije utilitarizma. Neočekivano, dileme za proveru konvergentne validosti su pokazane kao bolji korelati ishoda tragedija. Pretpostavljamo da je razlika u emocionalnoj pobudljivosti tragedija potencijalni uzročnik dobijenih razlika u odgovorima; međutim ispitivanje takvog efekta ostavljamo budućim istraživačima.

Danica Vugdelija (2004), Beograd, 4. razred, Matematička gimnazija, Beograd

Mentorke:
Osmani Dajana, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu
Anđelić Sara, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

Četbot je program baziran na veštačkoj inteligenciji koji služi za simuliranje razgovora sa ljudima. Jedan od mnogobrojnih faktora koji utiču na poverenje u četbota je transparentnost, kojom smo se bavili u ovom istraživanju. U odnosu na prethodna istraživanja, predlažemo novu operacionalizaciju transparentnosti – preko ekspliciranosti izvora informacija koji četbot koristi. Na osnovu prethodnih istraživanja pretpostavljamo da i kompetentnost tog izvora igra ulogu u poverenju. Cilj ovog istraživanja je bio da ispita kako transparentnost i kompetentnost izvora utiču na poverenje ljudi u četbota kada on daje savete o međuljudskim odnosima. Pošto tema zahteva specifično ljudske veštine, pretpostavili smo da će poverenje biti nisko, ali da će rasti kako raste i transparentnost i da će biti više kada je navedeni izvor kompetentan nego kada izvor nije kompetentan za temu. Odnos transparentnosti i kompetentnosti izvora je eksplorativno pitanje, s obzirom na to da ranije nije ispitivan. Istraživanje je sprovedeno onlajn i učestvovalo je 243 ispitanika (66% ženskog pola) prosečnog uzrasta od 23 godine. Isti savet četbota smo prikazali: 1. bez navedenog izvora, 2. sa navedenim neodređenim izvorom, 3. sa navedenim nekompetentnim izvorom i 4. sa navedenim kompetentnim izvorom. Nakon svakog saveta, ispitanici su popunjavali skalu poverenja. Razlike u poverenju između ove 4 grupe nije bilo. Moguće je da su saveti bili “imuni” na uticaj transparentnosti i kompetentnosti izvora jer su sami po sebi bili kvalitetni, a da bi ova dva faktora mogla da dođu do izražaja tek kada bi saveti bili lošiji. Još jedan mogući razlog leži u temi međuljudskih odnosa, za koju pretpostavljamo da je ispitanicima bila bitna. Kada je to slučaj, skloni smo da veću pažnju posvetimo suštini nego dodatnim informacijama poput izvora. Najzad, moguće je i da transparentnost nije imala uticaj zbog visoke medijske pismenosti uzorka, tj. da navođenje izvora nema efekta jer ispitanici u svakom slučaju znaju kako četbotovi funkcionišu.

Irma Pinter (2005), Zrenjanin, 12. razred, Felsted School, Felsted, Velika Britanija
Sara Petrović (2005), Beograd, 3. razred, XIV beogradska gimnazija, Beograd

Mentorka:
Damnjanović Milica, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

U akademskom kontekstu, perfekcionizam se ispoljava na dva načina. Prvi je kroz samoorijentisani perfekcionizam, koji predstavlja perfekcionističke težnje i obuhvata osobine koje se tiču savesnosti, adaptivnih reakcija na neuspeh, kao i blagostanje prilikom dostizanja cilja. Drugi je kroz samokritični perfekcionizam, koji predstavlja perfekcionističke brige i podrazumeva zabrinutost zbog grešaka, sumnje u svoje postupke, zabrinutost zbog tuđe procene ličnog doprinosa. Kod učenika se mogu javiti i samohendikepirajuća ponašanja, tj. svesno stvaranje prepreka pre ili u toku obavljanja nekog zadatka, bitnog za pojedinca. Samohendikepiranje predstavlja odbrambeni mehanizam zarad sprečavanja menjanja samopouzdanja i zaštite od kasnijih loših osećanja usled neuspeha. Ranija istraživanja su registrovala pozitivnu vezu između samohendikepiranja i perfekcionizma kao jednodimenzionalne crte, ali, do sad nije odvojeno proučavana veza dve vrste perfekcionizma sa samohendikepiranjem u akademskom kontekstu. Stoga, cilj ovog istraživanja je bio da ispita vezu između samoorijentisanog i samokritičnog perfekcionizma sa samohendikepiranjem, kao i da utvrdi da li postoje rodne razlike u ovim osobinama. U istraživanju je učestvovalo 264 srednjoškolca (67% ženskog roda), prosečnog uzrasta 17 godina. Oni su popunjavali prilagođenu Univerzitetsku skalu akademskog perfekcionizma kojom se meri samoorijentisani i samokritični perfekcionizam, kao i Skalu za samoprocenu samohendikepiranja. Rezultati su pokazali da samoorijentisani perfekcionizam korelira negativno sa samohendikepiranjem (r=-.169, p<.01), odnosno, da samokritični korelira pozitivno (r=.184, p<.01). Dodatno, rezultati ukazuju da rodne razlike postoje, pri čemu je pokazano da ispitanice ostvaruju veće skorove kako na obema vrstama perfekcionizma, tako i na samohendikepiranju. Navedeni rezultati ukazuju na to da različite manifestacije perfekcionizma imaju različite implikacije u vidu maladaptivnih ponašanja u školskom okruženju – osobe kod kojih se perfekcionizam ispoljava kroz velike ambicije neće biti sklone samohendikepiranju, dok osobe kod kojih se on ispoljava kroz konstantnu zabrinutost o uspesima hoće. Dodatno, pokazale smo i da postoje rodne razlike u ispitivanim osobinama – žene su u proseku sklonije obema vrstama perfekcionizma, kao i samohendikepiranju.

Una Brtkova (2005), Kovačica, 4. razred, Gimnazija „Mihajlo Pupin”, Kovačica
Nastasija Đorđević (2005), Beograd, 3. razred, International School Savremena, Beograd

Mentorka:
Stojić Nevena, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

Ljudi sa poremećajem autističnog spektra se često susreću sa predrasudama i diskriminacijom, a ove predrasude se povećavaju tokom adolescencije. Istraživanje je imalo za cilj proučavanje emocija prema osobama sa autizmom i njihovu povezanost sa nekontrolabilnom atribucijom, odnosno sa procenom da li je ponašanje određene osobe pod njenom kontrolom ili ne. Uzorak su činili upravo adolescenti (N=269) koji su čitali priče sa opisom tipičnog ponašanja osoba sa poremećajem autističnog spektra (vinjete). Nakon čitanja, ispitanici su popunjavali upitnik koji je merio tri emocije (strah, bes i sažaljenje) i u kom su procenjivali ličnu odgovornost osobe iz vinjete za svoje ponašanje. Istraživanje je obuhvatilo dve grupe: jedna grupa je čitala pomenuti opis (kontrolna grupa), dok je drugoj grupi bila data i informacija o uzroku iza takvog ponašanja (eksperimentalna grupa). Rezultati su pokazali da su adolescenti bez informacije o dijagnozi autizma iskazali više straha (U = 7195, p < .01), besa (U = 6962, p<.01) i pripisali veću ličnu odgovornost (U = 4753, p<.01) osobi iz vinjete. S druge strane, adolescenti koji su imali informaciju o dijagnozi autizma pokazali su veće sažaljenje (U = 6958, p < .01).
Ovi nalazi su u skladu sa pretpostavkama teorije atribucione stigme, koja sugeriše da ljudi često ispoljavaju pozitivnije emocije i pokazuju veću spremnost za pomoć drugima onda kada znaju da je uzrok ponašanja izvan kontrole te osobe. Ovo istraživanje može da pruži bolje razumevanje stigme i emocija (bes, strah i sažaljenje) prema vršnjacima sa autizmom. Rezultati ukazuju na važnost pružanja informacija o poremećaju autističnog spektra kako bi se smanjila diskriminacija i količina negativnih emocija prema osobama sa ovim poremećajem.

Sara Pavlović (2004), Beograd, 4. razred, Gimnazija „Jovan Jovanović Zmaj”, Novi Sad
Dunja Milanović (2006), Beograd, 3. razred, X beogradska gimnazija „Mihajlo Pupin”, Beograd

Mentorka:
Damnjanović Milica, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

Apofenija predstavlja tendenciju pojedinca da pronalazi obrasce i povezanosti između nepovezanih objekata i situacija. Apofenija se definiše kao kognitivna pristrasnost (KP), odnosno, kao greška perceptivno-kognitivnog sistema, ali se mahom izučava odvojeno od kognicije i većinski se u istraživanjima dovodi u vezu sa crtama ličnosti i (sub)kliničkim fenomenima, poput šizotipije. U literaturi su poznate brojne druge, sistematske greške kognitivnog sistema tipične za sve ljude i prisutne tokom rasuđivanja, poznate kao KP. Zbog zajedničkih osobina KP sa apofenijom, ali i toga što se apofenija definiše kao jedan oblik pristrasnosti, u ovom istraživanju smo želele da preispitamo da li se ponaša kao KP tako što smo ispitivale njen odnos sa pristrasnošću zanemarivanja osnovne stope (PZOS), kao i njen odnos sa jednim od najrobusnijih prediktora mnogih kognitivnih pristrasnosti – kognitivnom refleksivnošću (KR). U istraživanju je učestvovalo 282 ispitanika (66.6% ženskog roda, prosečnog uzrasta 27 godina). Ispitanici su rešavali zadatke za merenje PZOS, popunjavali test snežnih slika za merenje apofenije, kao i zadatke KR. Ako apofenija jeste KP, očekivalo bi se da negativno korelira i sa KR i sa PZOS (jer veći skor na apofeniji indikuje veću, a veći skor na PZOS manju podložnost greškama). Naši podaci analizirani putem Spirmanovih korelacija pokazuju da apofenija ne korelira značajno sa KR (r=-.02), ali da postoji korelacija vrlo niskog intenziteta sa PZOS (r=.14, p<.05). S obzirom na to da apofenija nije u značajnoj vezi sa jednim od najrobusnijih korelata KP, kao i da je korelacija sa PZOS dobijena na velikom uzorku izrazito niskog intenziteta, a pri tome i smera suprotnog od očekivanog, naši podaci ukazuju da apofenija ne zavređuje status kognitivne pristrasnosti. Za dalja istraživanja preporučujemo poređenje apofenije sa drugim KP i kognitivnim merama, da bi se odgovorilo na pitanje koje se odnosi na njenu dalju klasifikaciju – da li je apofenija greška u kogniciji ili pak crta ličnosti.

Miona Klačar (2006), Kragujevac, 2. razred, Prva kragujevačka gimnazija, Kragujevac
Valentina Ješić (2005), Kruševac, 3. razred, Gimnazija, Kruševac

Mentorka:
Vasilijević Maja, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

Seksizam je vid rodne diskriminacije i neravnopravnosti između polova, koji se temelji na podeli rodnih uloga, a koji prema Teoriji ambivalentnog seksizma može biti hostilni i benevolentni. Hostilni seksizam podrazumeva otvorenu mržnju prema ženama, dok benevolentni seksizam predstavlja subjektivno pozitivan stav prema ženama koje ispunjavaju nametnute rodne uloge, kao i posmatranje žena kao inferiornih u odnosu na muškarce. Za razliku od hostilnog, benevolentni seksizam se često doživljava kao pozitivan. Drugim rečima, benevolentni seksizam žene pozicionira kao grupu koja je dobronamerna, ali nekompetentna, dok ih hostilni seksizam pozicionira kao grupu koja preti da ugrozi muški pol i samim tim kao kompetentnu. Seksistički stavovi mogu da budu implicitni i eksplicitni. Implicitnih stavova nismo svesni i merimo ih testom implicitnih asocijacija dok eksplicitnih jesmo, te ih možemo izraziti na upitnicima samoprocene. Cilj našeg istraživanja jeste ispitivanje veze između hostilnog i benevolentnog seksizma i implicitnih mera rodne steotipizacije u kontekstu posla. Očekivanje je bilo da će skor na dimenziji benevolentnog seksizma biti u većoj pozitivnoj korelaciji sa implicitnim merama rodne stereotipizacije u kontekstu posla nego hostilni, upravo zbog toga što benevolentni seksizam vidi žene kao nekompententne, a hostilni kao kompetentne, iako preteće i zlonamerne. Uzorak se sastojao od 111 ispitanika (60,7% ženskog pola). Ispitanici su popunjavali onlajn upitnik, sačinjen od testa implicitnih asocijacija, koji meri implicitne mere rodne stereotipizacije i Skale ambivalentnog seksizma, koja meri eksplicitne ambivalentno seksističke stavove. Rezultati su pokazali da ne postoji značajna korelacija između implicitnih mera stereotipizacije žena i ambivalentnog seksizma (i benevolentne i hostile subskale). Ovi nalazi mogu biti rezultat malog broja ispitanika sa izraženijim hostilnoseksističkim stavova, što je verovatno posledica manjeg broja muških ispitanika i pojave socijalno poželjnog odgovaranja. Naši nalazi dovode u pitanje validnost implicitnih mera seksističkih stavova, barem kada je reč o domenu posla, koji je možda previše specifičan za istraživanje ovih stavova.

Marija Bajčetić (2007), Beograd, 2. razred, Treća beogradska gimnazija, Beograd
Lucija Milović (2004), Beograd, 4. razred, Peta beogradska gimnazija, Beograd

Mentorka:
Vasilijević Maja, Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu

Teorija mutnih tragova nalaže da uporedo pamtimo dva odvojena memorijska traga. Prvi, suštinski trag podrazumeva izdvajanje ključnih informacija neophodnih za razumevanje i on se sporije zaboravlja. Drugi, doslovni trag odnosi se na specifične karakteristike i detalje i samim tim se brže zaboravlja. Emocije se prema motivacionoj relevantnosti dele na preciljne i postciljne. Preciljne emocije obično prethode nekom događaju i usmeravaju pažnju na postizanje željenog cilja od čijeg daljeg ishoda zavise postciljne emocije. Imajući u vidu ranije dobijene nalaze da se lažna sećanja pretežno formiraju u domenu doslovnog traga, naš cilj bio je da ispitamo kako na pamćenje ova dva odvojena traga utiču emocije različite po motivacionoj relevantnosti, indukovane u istraživanju. Drugi cilj našeg istraživanja jeste bio da ispitamo uticaj kongruentnosti tipa uputstva (koje usmerava pažnju na pamćenje suštine/detalja) i tipa pitanja (koje navodi na oslanjanje na jedan od dva traga prilikom prisećanja) koje ispitanici dobijaju na nivo zapamćenosti doslovnog i suštinskog traga. Samim tim naš nacrt je bio trofaktorski mešoviti – motivaciona relevantnost emocije indukovane gledanjem video snimaka je bio neponovljen, a tip uputstva i pitanja dva ponovljena faktora. Uzorak je činilo 222 ispitanika. T-test za nezavisne uzorke je pokazao da nismo uspešno indukovale željene emocije različite motivacione relevantnosti. Samim tim nismo mogle da ispitamo povezanost motivacione relevantnosti emocija i pamćenje dva odvojena traga. Rezultati dobijeni ANOVOM pokazali su da je tačnost doslovnog i suštinskog traga bila ista u slučaju kada su ispitanici dobili uputstvo za suštinki trag, dok je doslovni trag bio značajno bolje upamćen od suštinskog kada su ispitanici dobili uputstvo za doslovni trag. Dobijeni nalazi nam ukazuju da skretanje pažnje ispitanika na pamćenje detalja ima diferencijalni efekat na dva traga i mogu se implementirati u psihologiji obrazovanja. Prilikom detaljnog pamćenja školskog materijala može doći do zanemarivanja suštine informacija, zbog stavljanja akcenta na doslovnu formulaciju materijala.